Пет најлепших села у Русији

1. Вјатско, Јарославска област

Од октобра 2015. године у Русији се званично одржава избор за најлепше село. Први и засад једини победник на овом конкурсу је старо трговачко село Вјатско у Јарославској области (око 300 километара од Москве).

Захваљујући приватним инвеститорима ово некада сиромашно и депресивно село 2007. године је претворено у културно-историјски комплекс са десетак музеја, три хотела, рестораном, биоскопско-концертном двораном и потребном туристичком инфраструктуром.

Број реконструисаних камених историјских објеката у Вјатском већи је него у већини других села, због чега се ово насеље прочуло као „село које је хтело да постане град”.

Међутим, најважније промене су доживели његови становници, од којих је готово половина сада ангажована на новим пословима у музејима. Вјатско, у којем живи око 500 људи, годишње посети скоро 100 хиљада туриста. Они долазе због малих црквица, занимљивих пејзажа и реконструкције свакодневног живота трговаца у локалним музејима.

2. Ацагат, Република Бурјатија

Степа, планине, јурте, стада камила и стари будистички манастир - то је оно око чега се врти живот потомака племена Гучит, који насељавају бурјатско село Ацагат (70 километара од Улан Удеа, главног града Бурјатије).

Њихови преци су били номади. На ове просторе су дошли у 17. веку из сибирске тајге и поставили стотинак јурти у Ацагатској долини, где је ваздух лети препун мириса свете траве аја-ганга који дуго остаје у ноздрвама.

Умирујућа атмосфера ацагатског будистичког манастира са 1.000 Будиних фигурица представља занимљив контраст у односу на динамичан туристички комплекс под називом „Степски номад”. Локални становници гостима служе ручак са традиционалним „бузама” (пељмени кувани на пари), чај с млеком од јака и сољу (како га пију степски номади), локални колач „боова” и вотку. Такође можете да гађате из лука, јашете брзе коње и учествујете у егзотичним обредима аутохтоних становника Бурјатије.

3. Есо, Камчатка

Већ сама чињеница да се село Есо налази у кратеру угашеног древног вулкана међу изворима топле воде, рекама које никада не мрзну и планинским врховима чини ово место изузетно привлачним. У ове крајеве, који су данас на листи светске баштине Унеска, у стара времена су се доселили мали аутохтони народи Камчатке: Ителмени, Евенке и Корјаци, који и данас овде живе.
Есо је веома забачено село: 500 километара га дели од камчатске престонице, града Петропавловска Камчатског, а 6.500 километара од Москве. Међутим, ако одлучите да посетите ово место, нећете зажалити. Ту можете из прве руке упознати живот староседелаца, њихове ритуалне песме и плес који уводи у транс. Можете се окупати у термалним базенима под отвореним небом, упознати живот вулкана и чак срести медведе (овај крај је њихова природна средина, али не брините, овдашњи медведи не нападају људе).
Сваког пролећа у селу Есо стартује главни туристички догађај године на Камчатки. То су трке псећих запрега „Берингија” трасом дугом хиљаду километара. Помињу се и у Гинисовој књизи рекорда.

4. Село уметника Аскат, Република Алтај

Село Аскат је скривено од цивилизације у Алтајским планинама и налази се 3.600 километара од Москве. Своју привлачност оно дугује пре свега својим становницима. Од 120 становника 40 су уметници који својим радовима и својом вештином испуњавају четири уметничке галерије и центар за националну културу „Лукоморје”.

Туристи посећују Аскат како би набавили производе ручне израде локалних мајстора: хаљине и кошуље са древним магијским везом и керамичке окарине, које уме да направи само неколико људи у Аскату. Туристи такође долазе да медитирају на обали тиркизне реке Катуњ, да доживе стваралачку атмосферу овог јединственог места и проведу ноћ лековитог спавања у колиби од сламе.

5. Уметничко село Никола-Ленивец, Калушка област

Селу у Калушкој области (220 километара од Москве), које је 90-их година прошлог века готово изумрло, нови живот је удахнуо фестивал „Архстојаније”. Међународни фестивал ленд-арта и пејзажне архитектуре испунио је сеоски пејзаж надреалистичким објектима ленд-арта, а њиве на којима се узгаја кромпир, речицу Угру и овдашње шуме претворио је у место које посећују хиљаде љубитеља савремене уметности и оних становника градова који желе да проведу време у природи, далеко од виртуелног света. Тамо где су сељаци некада напасали краве и узгајали поврће сада су подигнути хотели са капсулама, Стаза Мебијуса, Лењи Зигурат, Космички Ум и још стотинак уметничких објеката који су посетиоцима доступни током читаве године. У јесен и зиму ленд-арт у селу Никола-Ленивец у снежном руском пејзажу изгледа као призор са друге планете. 

Азовско море

Азовско море је најплиће море на свету, повезано Керчким мореузом са Црним морем на југу. На северу, западу и југу је окружен Украјином, а на истоку Русијом.

Популарно веровање је да је име мора дошло од имена половацког кнеза по имену Азум или Асуф, који је погинуо бранећи град у овој области 1067. Већина научника извод ме од града Азова или Азака, што на турском значи „низак“, што се односи на његов положај.

Према још једној непотврђеној теорији име мора је дошло од значења назива првог слова (букве) старословенског језика "Аз". Слово "Аз" је прво слово у старословенској азбуци и има значење првога. Наставак "ов" по природи означава припадност, као и данас. Посматрајући континентални део насеобине словенског живља ово је било "Прво" море после кога би се ређала остала мора: Црно море, Мраморно море, Егејско море, Средоземно море итд. Азовско море по тој логици означава одредницу првог мора која је најближе копну а са копна се креће у пловидбу. Дакле по овој теорији топографски термин је Словенског назива а не Турског а Турци су населили Малу Азију нешто касније него што је име мора већ егзистирало.

Море је дугачко 340 km и широко 135 km. Главне реке које се уливају су Дон и Кубањ, које обезбеђују да вода мора има нижи салинитет, а такође уносе велике количине муља. На западу лежи 100 km дуга Арабатска превлака и врло слани Сивашки залив.

Азовско море је најплиће море на свету са просечном дубином од 13 m и највећом дубином од 15,3 m. На местима са великим наносима муља, просечна дубина је мања од 1 метра. Преовлађујућа морска струја је у смеру супротном од казаљке на сату. Салинитет иде од 1 до 15 промила (у поређењу са океанских 30-40 промила) у завиности од места и годишњег доба.

Плиткост и мали салинитет чине море погодним за замрзавање. Формирање морског леда се може привремено десити било где у периоду од децембра до половине марта. У садашњим климатским условима, море се не замрзава цело, иако се море током 18. и 19 века и све до краја 1970их било редовно замрзавало сваке године до почетка фебруара.

Дочек Нове 2016 године у већим градовима света...

Атина

Москва

Њујорк

Лондон

Рио де Жанеиро

Сингапур

Беч

Брисел

Сиднеј

ГИЗА

НИШ



ТАЈВАН 

Борободур

Борободур (често и Боробудур) је највећи будистички храм у Југоисточној Азији. Ова велика пирамида се налази у централном делу острва Јава у Индонизији.

Пирамида је вероватно грађена између 750. и 850. године за време владавине династије Саилендра. Вековима је била прекривена вулканским пепелом док је Европљани нису откопали. У периоду између 1973. и 1983. је спроведен велики програм обнове. Унеско је 1991. године ставио овај храм на листу светске културне баштине.

На квадратној основи чије стране су дуге 123 m уздиже се укупно девет спратова. На зидовима прве четири степенасте терасе налази се рељеф чија је укупна дужина 5 km и приказује Будин живот. Изнад ових, уздижу се следеће три концентрично саграђене терасе с укупно 72 ступе од којих главна има пречник 11 метара.

Положај и окружење

Борободур је саграђен на брежуљку у плодној долини Кеду окруженој брдима. На југу и југозападу то су брда Менорех, на северу и североистоку вулкани Мерапи и Марбабу, а на северозападу су још два вулкана, Сумбинг и Синдоро. Храм је саграђен на ушћу две реке, Ело и Прого. Према веровању станвника Јаве, те две реке симболизују Ганг и Јамуну, две реке уИндији.

О пореклу имена

Значење имена Борободур није јасно. Име чине две речи. Једна је 'бара' и има корен у речи 'вихара' што је назив за комплекс једног или више храмова или спаваноца. Друга реч 'будур' долази из балијског и значи 'изнад'. Према томе 'Боробудур' значи комплекс више храмова или спаваоница, који су смештени на брежуљку, месту издигнутом од околног терена. У прилог овој теорији порекла имена иду остаци грађевина нађени у северозападном делу дворишта који су били можда конаци у оквиру храмског комплекса.

Друга теорија се заснива на записима из 842. године. Изгледа да је име Борободур изведено од назива који се спомиње у том запису. Нажалост није сачуван пуни назив, али делује очигледно, да је назив који се спомиње гласио 'бхумисамбхарабудхара', са значењем 'свештеници врлина десет степеница бодхиставе'. Као подршка овој теорији порекла имена се сматра постојање села које се зове 'Бумисегара' а налази се у близини комплекса.

Време грађења

Не зна се поуздано када је комплекс изграђен јер не постоје писани трагови. Процене експерата се заснивају на једном запису који је нађен на откопаном делу темеља. Запис је писан на санскриту писмом 'кави'. Поређењем тих знакова с другим записима у Индонезији, стурчњаци су проценили време градње на око 800. године.

У том периоду централним делом острва Јава владала је династија Саилендра која је припадала Махајана будизму. Како је Борободур посвећен управо Махајана будизму, сматра се да је саграђен у време владавине те династије.

Заборав

Скоро два века је Борободур био духовно седиште будизма на Јави. Пропашћу хиндуистичког краљевства Матарам (919) центар политичких и културних дешавања премешта се из централног у источни део Јаве. Након тога, сакралне грађевине централне Јаве, попут Борободура, бивају напуштене и препуштене пропадању. Светилиште остаје изложено вулканским ерупцијама и другим утицајима природе. Вегетација оштећује камен којим је светилиште грађено, а највиши делови се урушавају.

Поновно откривање и уређивањe

Исечак једног зидног рељефа

Оштећења Борободура кроз векове су била тешка. Када је 1548. јак земљотрес погодио Јаву, проузроковао је коначно урушавање храма.

Колико је познато, 1709. је означаван још само као брежуљак Борободур. Цео храм је био прекривен земљом и заиста је изгледао као брежуљак обрастао жбуњем и коровом.

Након што је добио информацију да би у подручју Бумисегоро требало да постоје остаци великог храма Борободур, тадашњи гувернер Јаве, Рафлес, 1814. године покреће инцијативу за истраживања. Холанђанин Х. Ц. Корелијус израђује студију, али све до 1835. године када је откопан део намењен остављању реликвија, ништа се не догађа.

Интересовање стручне јавности и појединаца је расло и јењавало кроз деценије. Ирађивани су и одбацивани разни планови све док индонезијска влада није 1955. године предложила Унескоу план о спашавању Борободура и других споменика, а и сама је донела одлуку да обезбеди одређени део средтава потребних за растаурацију. Радови почињу 1973. а завршени су1983.

Кашмир

Кашмир је регион који се налази на граничном појасу Индије, Пакистана и Кине. Заузима планинске терене североисточног дела Каракорума, Кашмирске долине као и у долини река Инда и Ћенаба, који се налазе у западном делу Хималајског масива.

Данас је регион подељен на три дела:

• Пакистански, у коме се налази северозападни део (Азад Кашмир и Гилгит-Балтистан)
• Индијски, у коме се налази средњи и јужни део (Џаму и Кашмир)
• Кинески, у коме се налази североисточни део

Званично, Индија никада није потврдила поделу Кашмира, док пакистанска страна признаје Кашмир за спорну територију.

Кашмирска долина заузима око 7200 km² површине и налази се на 1700 метара надморске висине.

Историја поделе

У јануару 1947. године, Индија је добила независност од Британијске империје. Под очитим притиском Муслиманске лиге одлучено је да се створи не једна већ две државе: Индија и Пакистан. Када су одређене оквирне границе одлучено је да неке полу-аутономне области могу саме да одлуче о својој судбини.

Најдуже су одлучивале 3 кнежевине међу које спада и Кашмир. У Кашмиру је владар био хиндуиста, а већина становништва су били муслимани. Владар Кашмира је одуговлачио са одлуком, вероватно се надајући да ће да добије назависност или барем аутономију. Када су северну границу Кашмира прешла наоружана муслиманска племена, махараџа је то назвао инвазијом и замолио Индију за помоћ. Неколико дана касније када је потписан документ о прикључењу Кашмира Индији, а индијска војска је дошла на територију Кашмира. Пакистан је протестовао против тога и до данас није признао Кашмир за део Индије.

Године 1948. установљена је линија прекида ватре која је поделила Кашмир на северну, пакистанску, и јужну, индијску половину.

Године 1962, у сукоб се умешала трећа држава, Кина. Она је ушла у оружани сукоб са Индијом, познат под именомКинеско-индијски рат. Последица овог рата је окупација региона Аксаи од стране Кине.

Између 1965. и 1971. настали су нови индијско-пакистански конфликти. За време тих конфликата Индија је извојевала значајну победу на истоку Пакистана, тј. на терену данашњег Бангладеша. У Кашмиру је рат трајао све до 1972. године, када је Индија вратила Пакистану одузете територије.

Сада овај сукоб има већи значај јер су обе државе постале нуклеарне силе.

2016